Школа се често описује као сигурно мјесто за дјецу, али искуства појединих ученика показују другачију слику. Умјесто окружења за учење и дружење, за неке ученике школа постаје простор страха, изолације и неприхваћености.
Један од саговорника свједочи да је током школовања био изложен малтретирању, због чега је промијенио средину. Истиче да је често био сам, без подршке вршњака, те да је осјећај одбачености био свакодневан. Иако су поједини ученици који су вршили насиље били кажњени, проблем није био изолован случај.
Према подацима Министарства просвјете и културе Републике Српске, у прошлој години евидентирано је 129 случајева вршњачког насиља у 53 школе – од чега 99 у основним и 30 у средњим школама. Ови подаци указују да проблем и даље није занемарљив и да захтијева континуирану превенцију.
Истраживање Омбудсмана за дјецу, спроведено међу више од 5.000 средњошколаца, показује различите реакције на пријављено насиље. У 56% случајева реаговао је разредни старјешина, док је 31% ученика навело да није било никакве реакције. Када је ријеч о понашању ученика, 35% би насиље само посматрало, 26% би га пријавило, а 25% покушало да интервенише.
Стручњаци упозоравају да изостанак реакције шаље лошу поруку и доводи до губитка повјерења код дјеце. Наглашава се важност улоге психолога, који треба да препозна промјене у понашању дјетета, попут повлачења, анксиозности, одбијања одласка у школу или пада успјеха.
Као кључ рјешења истиче се сарадња између родитеља, школе и ученика. Међутим, саговорници наводе да тај однос често није функционалан. Родитељи понекад преузимају заштитнички став, доводе у питање ауторитет наставника, па чак и укључују правне механизме, што додатно компликује ситуацију.
Стручњаци упозоравају и на промјене у стиловима васпитања – од ранијег ауторитарног ка савременом, попустљивијем приступу, гдје дјеца често не усвајају границе и поштовање ауторитета. Такав приступ, како наводе, може допринијети продубљивању проблема вршњачког насиља.
Закључак је да вршњачко насиље није проблем појединца или једне породице, већ шири друштвени изазов. Рјешење захтијева заједничко дјеловање свих – родитеља, школе и институција – уз јасно преузимање одговорности и јачање превентивних мјера.
